Ne sme da boli: Bičevanje na Dan zaljubljenih

Kako su stari Rimljani proslavljali praznik erosa, zašto je sveti Valentin proglašen zaštitnikom zaljubljenih, da li je Dan zaljubljenih naklonjeniji ružama ili trnju? Može vas iznenaditi da ovom danu više priliči hard core nego softy sesija… U ime strasti, potpuno je razumno izgubiti razum. Saznajte zašto.

Iako se praznik erosa proslavlja nezavisno od datuma, svakim trenutkom transformacije tela u ekstazi i orgazmičnim poništenjem svesti, februar se od davnina izdvaja kao mesec zaljubljivanja i ukidanja razuma u ime strasti. Danas može zvučati potpuno nerazumno, ali prastari načini obeležavanja Dana zaljubljenih bili su naklonjeniji trnju nego klišeiziranim ružinim laticama, ljubav je i tada isijavala crvenu i ružičastu boju – ali kroz tragove udaraca na koži, a umesto uživanja u čokoladi odvijao se pijani pir. Takvo poreklo proslavljanja Dana zaljubljenih otkriva se u rimskim orgijastičkim svečanostima, Luperkalijama, održavanim od 13. do 15. februara u čast pastoralnog boga Luperkusa, zaštitnika od vukova (lat. lupus=vuk). U rimskoj mitologiji Luperkus je izjednačen sa daleko poznatijim pastirskim bogom plodnosti, rogatim Faunom. Faunov grčki ekvivalent je bog Pan, čuven po svojim seksualnim moćima, falusnoj obdarenosti i masturbatornim aktivnostima kojima je podučio pastire. Sva tri ova božanstva poseduju jake erotske aspekte i prikazuju se u obličju pohotnih satira, a ujedinjuje ih kult plodnosti. Proslavljanje Luperkalija je svetkovina plodnosti i seksualnih igara.

Festival je počinjao žrtvovanjem dva jarca, a nakon žrtvene gozbe, predvodnici obreda isekli bi kožu ubijenih životinja na tanke kaiševe koji su zatim upotrebljavani u ritualnom bičevanju. Žene bi hrlile pred neobuzdanu povorku polugolih muškaraca da prime udarce sveže skrojenih bičeva – iz uverenja da ceo ritual poboljšava plodnost i olakšava porođajne muke. Neizostavan deo svečanosti bila je ljubavna lutrija – ceduljice sa ženskim imenima pomešane u krčagu iz koga bi muškarci izvlačili ime seksualne partnerke za orgijastički nastavak fešte. Dolaskom hrišćanstva paganski festival je nestao, ali su se elementi ljubavne lutrije održavali i tokom srednjeg veka, a ritualno bičevanje poprimilo je novi religijski smisao isterivanja strasti iz grešnog tela. Tron razbludnih pastoralnih božanstava preuzeo je hrišćanski svetac Valentin.

Prema legendi, Valentin je sveštenik koji je u tajnosti venčavao mlade vojnike i njihove izabranice, kršeći tako ratnički zakon rimskog imperatora Klaudija II. U Klaudijevo vreme moć rimske imperije jenjava, a poslednji pokušaj osnaživanja rimske vojske zasnivao se na zakonu o zabrani sklapanja brakova, jer je imperator verovao da brak i vezanost za porodicu uništavaju duh ratnika. Za tajne obrede venčanja ubrzo se pročulo, a Valentin je utamničen i pogubljen 14. februara – tako datum smrti postaje praznik ljubavi, a Valentin se slavi kao zaštitnik zaljubljenih.

U svetlu savremenog proslavljanja Dana zaljubljenih svetkovanje Luperkalija može izgledati kao brutalni erotizam pukog mužjačkog lova na ženke. Međutim, zdravorazumska načela olako izjednačuju seanse bičevanja sa primitivnom surovošću i emanacijom agresivnog nagona, kao i uživanje u bolu sa devijacijom. Drevna knjiga ljubavnih veština, Kama sutra, obiluje savetima za mapiranje tragova strasti na koži ljubavnika, opisujući različite tehnike grebanja, ljubavnih ujeda i udaranja tokom seksualnog čina. Ove tehnike rasplamsavaju erotsku želju, a ljubavni ožiljci na koži nastavljaju da privlače partenerove misli i nakon seksualnog sjedinjenja. Kao posebne mete strasti izdvajaju se leđa, ramena i kukovi, a ritam udaranja mora biti sinhronizovan sa seksualnim uzbuđenjem, kako bi se granica bola postepeno pomerila. Stanja svesti koja poništavaju prijemčivost za bol deo su mističnog iskustva najranijih civilizacija – ono što danas nazivamo afektivnim stanjima u drevno vreme smatrano je za sveti zanos. U oblike takvih stanja podjednako se ubrajaju ratnički bes i erotska ekstaza, s tom razlikom što eros ne samo da poništava osećaj bola, nego može da ga preobrazi u ultimativno zadovoljstvo! (Možda se i sam Valentin rukovodio tom spoznajnom razlikom blagosiljajući ljubavnike umesto ratnika.)

Kada se zasnivaju na erotskom nagonu, seanse bičevanja nisu seanse bola nego put do intenzivnijeg doživljaja života. U kontekstu Luperkalija, scena bičevanja je scena simboličke penetracije, vid opštenja sa samim božanstvom plodnosti. Zahvaljujući svetom festivalskom zanosu, na telesnom novou žestina udarca izjednačena je sa žestinu strasti, a bol sa užitkom; na psihičkom novou neutralizuju se strahovi, a izmenjena svest otvorena je za slutnju besmrtnosti. Doživljeno mistično iskustvo ima trajno dejstvo na učesnice festivala – pošto su jednom prevazišle bol, pripremljene su da to ponovo učine tokom porođajnog čina. Na mističnim temeljima ritualnog bičevanja zasnovane su savremene igre seksualne dominacije. Erotsko bičevanje moderna medicina objašnjava činjenicom da telo na smene bola i zadovoljstva reaguje lučenjem dopamina i adrenalina čija kombinacija ima opijatska svojstva. Jedno je izvesno – ako bičevanje boli, nije obavljeno kako treba!